TERAPIJSKI PRISTUP KOD PACIJENATA OBOLELIH OD MULTIPLE SKLEROZE

Multipla skleroza (MS) je hronično, inflamatorno, demijelinizaciono i neurodegenerativno oboljenje centralnog nervnog sistema (CNS), od koje je obolelo oko 2.500.000 ljudi širom sveta.

Postoje tri osnovne forme bolesti: relapsno-remitentna (RR) MS, koju karakteriše pojava naglih pogoršanja neurološkog statusa, sa periodom potpunog oporavka, međutim, ukoliko se kod ovih bolesnika ne primenjuju lekovi koji modifikuju prirodni tok bolesti (engl. disease modifying therapy, DMT), kod 2/3 obolelih će se  nakon 11-23 godine od pojave prvih simptoma razviti sekundarno progresivna faza bolesti (SPMS), gde dolazi do nezaustavljivog i nepovratnog nagomilavanja neurološkog deficita i onesposobljenosti. Kod 10-20% pacijenata javlja se primarno progresivna (PP) MS, koja se karakteriše sporom, progresivnom i neprekidnom akumulacijom neurološkog deficita od samog početka bolesti. Prvi atak demijelinizacionog oboljenja koji sugeriše MS se zove klinički izolovani sindrom (KIS).

Kada se govori o tretmanu MS, podjednako su značajne farmakološka i nefarmakološka terapija.

U okviru farmakološke terapije, koriste se terapija za lečenje relapsa bolesti, zatim DMT, a takođe, kod ovih bolesnika je često neophodna primena i simptomatske terapije.

Za terapiju relapsa MS se najčešće primenjuju visoke doze kortikosteroida, i to pre svega intravenska primena 1000 mg metilprednizolona tokom tri ili pet uzastopnih dana. U zavisnosti od težine kliničke slike, mogu se primenjivati i veće odnosno manje doze lekove, a kod teških, onesposobljavajućih relapsa bolesti,koji ne reaguju na primenu standardne terapije ili ukoliko postoje kontraindikacije zbog kojih ovu terapiju nismo u mogućnosti da primenjujemo,  potrebno je da se sprovode i terapijske izmene plazme.

Danas se primenjuje 15 lekova koji imaju sposobnost da modifikuju prirodni tok bolesti, da smanje broj i težinu relapsa i da odlože progresiju bolesti. U pitanju su imunosupresivni i imunomodulatorni lekovi koji se dele u dve terapijske linije i najčešće se primenjuju kod bolesnika sa RRMS.

U prvu terapijsku liniju spadaju četiri preparata INF-β, glatiramer acetat, teriflunomid i dimetil fumarat. Visoko efektivnu terapiju čine oralna terapija fingolimod i kladribin tablete, monoklonska antitela natalizumab, alemtuzumab i okrelizumab, kao i jedan imunosupresivni lek mitoksantron.

Godine 1993. je registrovan prvi preparat interferona-beta (INF-β), Betaferon, čime je započeta prava revolucija u terapiji MS. Interferoni su prirodni glikoproteini sa anti-inflamatornim i imunomodulatornim svojstvima. Efekat ostvaruju svojim antiinflamatornim i imunomodulatornim svojstvima koje ostvaruju različitim načinima: inhibicijom T-ćelijske aktivacije i proliferacije, apoptozom odnosno uništavanjem autoreaktivnih T ćelija, indukcijom regulatornih T ćelija, inhibicijom migracije leukocita preko krvno-moždane barijere, modulacijom citokina i potencijalnom anti-virusnom aktivnosti. Postoje dve terapijske formulacije leka: INF-β 1b (Betaferon, Extavia) i INF-β 1a (Rebif i Avonex). Od trenutka registracije leka, sproveden je veliki broj randomizovanih multicentričnih studija kojima je pokazano da primena INF-β kod pacijenata sa RRMS dovodi do značajne redukcije učestalosti relapsa (za oko 30%), blagog usporenja progresije bolesti i do poboljšanja nalaza na magnentoj rezonanciji (MR) mozga. Preparati INF-β su bezbedni lekovi kod kojih mogu da se se beleže glavobolja, “flu-like” simptomi, lokalne rekacije na mestu aplikacije leka, hepatotoksičnost. Neprijatnost može da izazove pojava flu-like sindroma, odnosno simptoma sličnih gripu, koji nekada zahtevaju primenu paracetamola ili ibuprofena pre aplikacije leka. Neželjeni efekti su gotovo uvek blagi, a ozbiljne neželjene reakcije, kao što su oportunističke reakcije i povećan rizik od maligniteta, do sada nisu opisane. Treba obratiti pažnju na činjenicu da je u ranijim studijama pokazano da postoji mogućnost povezanosti primene terapije lekom INF-β i pogoršanja ili pojave depresije, međutim, ti podaci su nekonzistentni s obzirom da nije sa sigurnošću moguće utvrditi da li je depresivnost posledica primene leka ili je posledica same bolesti. Kod bolesnika koji primaju INF-β, preporučuje se praćenje kompletne krvne slike, uključujući leukocitarnu formulu i broj trombocita, kao i biohemijskih analiza krvi što se odnosi pre svega na testove za jetrinu funkciju. U prilog bezbednosti leka govori i činjenica da su ovi preparati registrovani za primenu i u pedijatrijskoj populaciji, kod dece starije od 11 godina, kao i tokom trudnoće i dojenja. Različite formulacije leka se različito primenjuju, tako da se Avonex aplikuje intramuskularno (im) jednom nedeljno (30 mcg), Betaferon subkutano (sc) svaki drugi dan (250 mcg) i Rebif sc tri puta nedeljno (22 ili 44 mcg).

Glatiramer acetat (Copaxone) predstavlja kopolimer amino-kiselina čiji mehanizam efekta nije u potpunosi razjašnjen, ali se pretpostavlja da efekat postiže imunomodulacijom T-ćelijske aktivnosti. Studije koje su poredile efektivnost glatiramer acetata sa INF-β nisu pokazale postojanje klinički značajne razlike u efektivnosti između ova dva leka, tako da su oni vrlo slične efektivnosti. Glatiramer acetat je takođe veoma bezbedan lek, koji slično kao i INF-β može da dovede do blagih lokalnih reakcija na mestu primene leka, a oko 10% bolesnika koji primaju ovaj lek mogu da ponekada dožive sistemsku reakciju odmah posle primene injekcije, koja se karakteriše crvenilom lica, bolom u grudima, osećajem lupanja i preskakanja srca, kao i straha koji se spontano povlači nakon 30-tak sekundi, ali se simptomi slični gripu javljaju izuzetno retko. Kod ovog leka nije potrebna redovna kontrola krvne slike i biohemijskih analiza, a lek se takođe može primenjivati kod dece, zatim tokom trudnoće, ali ne i tokom dojenja. Glatiramer acetat (Copaxone) se aplikuje jednom dnevno u dozi od 20 mg sc ili 40 mg sc tri puta nedeljno.

Teriflunomid (Aubagio) je lek koji se više godina, u vrlo sličnoj formulaciji, primenjivao za lečenje reumatoidnog artritisa, a svoju efikasnost ostvaruje reverzibilnom inhibicijom mitohondrijalne dihidroorat dehidrogenaze, glavnog enzima uključenog u sintezu pirimidina, a na taj način blokira proliferaciju limfocita koji se smatraju ključnim u pokretanju inflamacije u MS. Efikasnost ove oralne terapije je potvrđena TEMSO studijom, gde su pacijenti lečeni primenom teriflunomida (u obe doze, 7 mg i 14 mg, jednom dnevno) u poređenju sa kontrolnom grupom nelečenih bolesnika, posle dve godine imali značajno manju godišnju učestalost relapsa, za oko 31%, a takođe, kod lečenih bolesnika se uočava i smanjenje proporcije bolesnika sa progresijom onesposobljenosti, uz smanjenje aktivnosti bolesti i nalazima na MR mozga, uključujući i smanjenje atrofije mozga. Primena leka je komforna i jednostavna za pacijente, jednom dnevno se primenjuje tableta leka (Aubagio, 14mg). Ovaj lek ima određena neželjena dejstva a to su najčešće gastrointestinalne smetnje, smanjenje broja limfocita, povišenje jetrinih enzima, prolazno proređivanje kose, pogoršavanje hipertenzije, a takođe treba napomenuti da je ovaj lek teratogen i da se ne sme primenjivati tokom trudnoće, već se ona mora planirati, uz obustavljanje ove terapije dve nedelje pre ostvarivanja graviditeta, uz ubrzanu eliminaciju holestiraminom ili aktivnim ugljem za samo 11 dana.

Danas nam je dostupna još jedna oralna terapija umerene efektivnosti, dimetil fumarat (Tecfidera). Mehanizam delovanja ovog leka je uglavnom nedovoljno proučen, ali pretpostavlja se svoju efektivnost ostvaruje putem nukleotidnog faktora rasta 2 (NRF-2), alteracijom imunskih ćelija, zatim uticajem na balans proinflamatornih i antiinflamatornih citokina, kao i na oksidativni stres, pa na taj način dovodi do anti-inflamatornih, antioksidantnih i neuroprotektivnih efekata. Efektivnost ovog leka je procenjivana u kontrolisanoj studiji, u dve doze, 240mg dva ili tri puta dnevno, u odnosu na placebo, ali i u odnosu na aktivan komparator, glatiramer acetat. Rezultati su ukazali da obe doze dimetil fumarata su tokom dve godine dovele do značajnog smanjenja godišnje učestalosti relapsa za 53% (manja doza), odnosno 48% (viša doza) u odnosu na placebo, uz značajno smanjenje rizika od progresije onesposobljenosti za 38% u grupi koja je lek uzimala dva puta dnevno, odnosno 34% kod onih koji su ga uzimali tri puta dnevno, a primena dimetil fumarata je takođe dovela do redukovanja broja lezija na MR. Među neželjenim efektima, najjčešće su zapaženi crvenilo lica i neprijatne gastrointestinalne manifestacije koje su se uglavnom javljale samo u prvim mesecima terapije. Lek dimetilfumarat (Tecfidera) se primenjuje oralno u dozi od 120mg dva puta dnevno.

Fingolimod (Gylenia) je visoko efektivna oralna terapija koja predstavlja modulator receptora za sfingozin-1-fosfat, tako da dovodi do sprečavanja napuštanja limfocita iz limfnih nodusa i smanjivanja njihovog broja u sistemskoj cirkulaciji. Studije su ukazale da primena fingolimoda u odnosu na placebo dovodi do relativne redukcije relapsa za oko 58%. U poređenju sa placebom, bolesnici na fingolimodu su takođe imali manji rizik od razvoja progresije onesposobljenosti i smanjenje aktivnosti bolesti na MR mozga, ali i smanjenja atrofije mozga. Lek je generalno dobro podnošen, mada je neophodno naglasiti da su klinička ispitivanja zapravo ukazala na nekoliko potencijalnih neželjenih događaja od kojih su najvažniji poremećaji sprovođenja srčanog ritma (uključujući kompletni atrioventrikularni blok), razvoj ili pogoršavanje hipertenzije, oportunističke infekcije, hepatotoksičnost, smanjenje plućne funkcije, teratogenost, edem makule i rizik od pojave maligniteta, posebno melanoma. Takođe, opisano je nekoliko slučajeva progresivne multifokalne leukoencefalopatije (PML) povezane sa primenom ovog leka, a pojedinačni slučajevi PMLa opisani su i od lečenih dimetil fumaratom. PML predstavlja tešku, životno ugrožavajuću oportunističku infekciju CNS izazvanu John Cunningham virusom (JCV), a najčešće se ispoljava poremećajem stanja svesti, izmenama ponašanja, epileptičkim napadima, ili i motornim simptomima koji mogu da imitiraju relaps MS. Ukoliko postoji sumnja da se radi o ovakvom neželjenom događaju, neophodno je obaviti hitan MR mozga, potom lumbalnu punkciju kako bi se u likvoru videlo da li se detektuje JCV, a takođe, ovo stanje zahteva hitnu obustavu leka i primenu agresivnog lečenja, sprovođenja terapijske izmene plazme, primenu visokih doza kortikosteroida. Takođe, s obzirom da je u pitanju lek koji dovodi do limfopenije, smatra se da je njegova primena bezbedna sve dok su limfociti ≥0.2×10*9/L, pa je kod ovih pacijenata neophono regularno praćenje kompletne krvne slike. Lek fingolimod (Gylenia) se primenjuje oralno u jednoj dozi (tableta) od 0.5mg.

Natalizumab (Tysabri) je monoklonsko antitelo, antagonista receptora za α-4 integrin, koje dovodi do smanjenja migracije limfocita kroz krvno-moždanu barijeru, time sprečavajući jedan od ključnih inicijalnih procesa u imunopatogenetskoj kaskadi u MS. Natalizumab je indikovan kao monoterapija kod visoko aktivne relapsne MS i to kod bolesnika sa visokim nivoom aktivnosti bolesti koji nisu povoljno odgovorili na dostupne preparate prve terapijske linije i s druge strane kod nelečenih obolelih sa vrlo aktivnom RRMS koju definiše prisustvo najmanje dva teška, onesposobljavljajuća relapsa godišnje. Efikasnost leka je potvrđena u nekoliko randomizovanih studija kojima je pokazano da primena natalizumaba smanjuje učestalost kliničkih relapsa u prvoj godini za 68% i rizik od progresije onesposobljenosti za 54%, tokom 2 godine praćenja. Takođe, po prvi put je pokazano da jedan lek ima značajan uticaj na smanjenje neurološkog deficita, a ne samo na usporenje ili zaustavljanje njegove progresije. Uz to primena natalizumaba je dovela do redukcije broja novih hiperintenzivnih lezija ili onih koje se uvećavaju na MR mozga za 83% u grupi lečenih natalizumabom u poređenju sa placebom. Veoma visoka efikasnost leka je potvđena i u SENTINEL studiji gde je dodavanje natalizumaba na terapiju INF-β 1a dovelo u poređenju sa grupom bolesnika lečenih samo sa INF-β 1a do redukcije relativnog rizika od progresije onesposobljenosti za 24%, do smanjenja godišnje učestalosti relapsa za 54% posle prve godine, i za 55% posle druge godine terapije, a broj novih ili lezija koje se povećavaju na MR mozga je smanjen za 83%. Iako lek ima veoma visoku efektivnost i iako se veoma dobro toleriše, mora se uvek razmišljati o mogućnosti pojave PML, koji je do sada opisan kod 756 pacijenata tretiranih natalizumabom. Incidencija PML kod svih do sada lečenih natalizumabom je ~4.2 na 1.000 pacijenata, a stopa preživljavanja ~70–75%. Zbog mogućnosti pojave ovakvog, potencijalno životno ugrožavajućeg neželjenog događa koji je u vezi sa lekom je privremeno bio i povučen iz upotrebe, ali danas se zna kako da se proceni rizik, a to je bila dužina izloženosti terapiji natalizumabom, prethodna primena imunosupresivne terapije i prisustvo antitela na JCV u serumu. JCV indeks se kod tretiranih kontrolišu na svakih šest meseci, a smatra se da je primena leka najbezbednija ukoliko je indeks <0.9. Natalizumab (Tysabri) se primenjuje intravenski u dozi od 300mg jednom u četiri nedelje, mada je moguća i primena u produženom periodu do osam nedelja. Lek se može primenjivati izuzetno, ukoliko je neophodno, i kod dece starije od 12 godina, a primena se čak može razmatrati i tokom graviditeta ukoliko govorimo o pacijentkinjama sa veoma visokom aktivnosti bolesti.

S druge strane, lek slične efikasnosti alemtuzumab (Lemtrada) dejstvo ostvaruje vezivanjem za CD52 receptor na T i B limfocitima i na taj način dovodi do njihovog uništenja, ali takođe potom  dovodi do njihove repopulacije (obnavljanja) i to novom lozom limfocita (regulatornom, ne auto-reaktivnom), tako da je ovo prvi lek koji zapravo dovodi do imunske rekonstitucije. Veoma visoka efektivnost alemtuzumaba je potvrđena u nekoliko multicentričnih, randozmizovanih kliničkih studija, kako u poređenju sa placebom, tako i sa aktivnim komparatorom. Pokazano je da primena alemtuzumaba redukuje učestalost relapsa MS za 74%, zatim za 71% rizik od progresije onesposobljenosti u odnosu na pacijente tretirane INF-β 1a (Rebifom), a takođe je pokazano da se smanjuje pojava novih/aktivnih lezija na MR mozga, kao i da smanjuje gubitak moždane zapremine u poređenju sa INF-β 1a (40%). Pre započinjanja terapije alemtuzumabom potrebno je uraditi analize krvne slike, funkcije jetre, titar antitela na varičela zoster virus (VZV), pregled urina i Quantiferon Gold test (za procenu postojanja latentne tuberkuloze). Doza alemtuzumaba (Lemtrada) je 12mg dnevno, u intravenskoj infuziji, tokom pet uzastopnih dana. Nakon godinu dana ordinira se drugi ciklus leka, u nepromenjenoj dozi, ali ovoga puta tokom tri uzastopna dana. Moramo misliti i o mogućim neželjenim dejstvima leka, a to su lokalne reakcije na mestu infuzije, alergijske reakcije, ali i hronična, potencijalno ozbiljna neželjena dejstva kao što su idiopatska trombocitopenijska purpura, akutni autoimunski glomerulonefrtis, autoimunska oboljenja štitne žlezde, melanom, vaskularne komplikacije, ali i težak meningoencefalitis izazvan L. monocytogenes, zbog čega je neophodno da se jednom mesečno kontrolišu krvna slika, rutinske biohemijske analize, pregled sedimenta urina, a jednom u tri meseca i hormone štitne žlezde. S obzirom da je tokom prethodnih meseci utvrđeno da kod pacijenata tretiranih ovim lekom postoji i povećan rizik od razvoja cerebrovaskularnih događaja, pre svega akutnog ishemijskog i akutnog hemoragijskog moždanog udara, akutnog koronarnog sindroma, zatim disekcije intrakranijalnih i ekstrakranijalnih krvnih sudova, indikacije za njegovu primenu su sada ograničene, tako da se ovaj lek primenjuje ne više kod osoba sa aktivnom, nego samo sa visoko aktivnom MS, kao i svi gore navedeni lekovi.

Od pre nekoliko meseci je prihvaćena i primena oralne terapije kladribin (Mavenclad) tabletama, antimetabolitom koji dovodi do selektivnog nagomilavanja toksičnih deoksiadenozin nukleotida u limfocitima, što potom indukuje njihovu apoptozu i depleciju limfocita, kako onih u proliferaciji, tako i inaktivnih [25]. Potom dolazi do njihovog spontanog obnavljanja (regulatornim, ne autoraktivnim, limofocitima) pa i ovaj lek spada u grupu imunske rekonstituciione terapije. Efikasnost je potvrđena CLARITY studijom gde su bolesnici sa RRMS randomizovani tako da su tretirani kumulativnom godišnjom dozom od 3.5 mg ili 5.25 mg kladribina po kilogramu telesne težine ili placebom. Obe doze kladribina su dovele do smanjenja godišnje učestalosti relapsa u 96. nedelji, za 55% za veću i 58% za manju dozu leka, a takođe i do značajnog smanjenja rizika od progresije onesposobljenosti, i do manje aktivnosti bolesti i atrofije na MR mozga. Lek se relativno dobro toleriše, a među neželjenim efektima se najčešče pominje limfocitopenija, zatim oportunističke infekcije kao što su aktivacija latentnog herpes zostera ili latentne tuberkuloze. U studijama je inicijalno zapažena veća učestalost malignih oboljenja kod tretiranih kladribinom, zbog čega je jedno vreme lek bio i suspendovan za primenu, međutim, kasnije je detaljnim ispitivanjem pokazano da ova učestalost nije veća nego kod pacijenata tretiranih drugim lekovima. Kladribin (Mavenclad) tablete se primenjuju tokom pet uzastopnih dana u jednoj nedelji, dva meseca uzastopno, a potom se isti ciklus ponavlja i naredne godine. Doza leka se preračunava u odnosu na telesnu masu pacijenta. Nakon sprovođenja ovakvog režima lečenja, pacijent nije u obavezi da primenjuje DMT još naredne dve godine, a njegov efekat se očekuje da se održava, tako da je ovakav način doziranja leka veoma komforan za primenu, posebno kod pacijentkinja koje planiraju trudnoću, koja je moguća 6 meseci posle prestanka uzimanja leka..

Mitoksantron je imunosupresivni lek, citostatik, koji svoje citotoksično dejstvo ostvaruje blokadom enzima topoizomeraza-2 koji učestvuje u procesu reparacije DNK. Takav mehanizam dejstva mu omogućava redukciju broja B-ćelija, ojačavanje imunosupresornog dejstva T-ćelija, kao i inhibiciju funkcije T-pomoćnčkih-ćelija. Zahvaljujući ovakvom mehanizmu dejstva, mitoksantron ostvaruje visoku efikasnost kod dela pacijenata obolelih od RRMS i aktivne SPMS, ali takođe može dovesti do pojave opasnih, ponekad i životno ugrožavajućih neželjenih efekata, a to se pre svega odnosi na kardiotoksičnost koja se javlja kod oko 12% tretiranih pacijenata, ali i činjenicu da je kod 0,8% lečenih bolesnika moguća pojava akutne leukemije, zbog čega se primena ovog leka sve više izbegava i primenjuje se kao treća terapijska linija, a bolesnici ne bi trebalo da primaju životnu kumulativnu dozu veću od 140 mg/m² površine tela. Efikasnost leka je procenjivana u nekoliko studija gde je pokazano da je primena mitoksantrona u poređenju sa placebo dovela do smanjenja progresije onesposobljenosti za 64% i godišnje učestalosti relapsa za 60%, u korist pacijenata tretiranih ovim citostatikom.

Jednu od najnovijih terapijskih mogućnosti, koja se primenjuje od 2017. odnosno 2018. godine, predstavlja rekombinantno humanizovano monoklonsko antitelo okrelizumab (Ocrevus, Corpos). Lek se primenjuje u Americi i velikom broju evropskih država za tretiranje RRMS, ali što je verovatno još značajnije, okrelizumab predstavlja prvi, i za sada jedini registrovani lek za tretiranje PPMS. Do sada je okrelizumabomm u svetu lečeno 130.000 odoba sa MS. Efekat ostvaruje vezivanjem za CD20 receptor na B limfocitima i na taj način dovodi i do njihove deplecije (uništenja), sa spontanim oporavkom potom. Ovo monoklonsko antitelo takođe ostvaruje veoma visoku efikasnost što je pokazano u nekoliko studija, tako da je primena okrelizumaba u odnosu na INF-β 1a dovela do redukcije godišnje stope relapsa za 47%, zatim do manje šanse za razvoj progresije bolesti i konačno, primena okrelizumaba je povezana sa smanjenjem broja aktivnih lezija na MR mozga za 94% u odnosu na pacijente tretirane INF-β 1a, kao i manjom atrofijom. Okrelizumab (Ocrevus, Corpos) se primenjuje intravenski u dozi od 600mg na svakih šest meseci, s tim što se prva doza daje podeljena u dve polovine u razmaku od dve nedelje. Neželjeni efekti su retki, najčešće se opisuju infuzione reakcije, ali takođe treba biti na oprezu i misliti na PML, s obzirom da je oktobra 2019. godine opisan slučaj kod jednog 78-godišnjeg pacijenta u SAD, koji nije bio izložen drugim DMT pre okrelizumaba.

Veliki terapijski uspeh je obeležen činjenicom da je marta 2019. godine u Sjedinjenim Američkim državama (SAD) odobren prvi lek za tretiranje SPMS, siponimod, oralna terapija koja predstavlja modulator sfingozin-1-fostat receptora, međutim, ovaj lek i dalje nije odobren od strane Evropske agencije za lekove, očekuje se početkom 2020. godine, a krajem oktobra 2019. godine je u SAD odobrena primena leka diroksimel fumarata koji je registrovan za tretman KIS, RRMS i SPMS.

Pored ovih 15 lekova, u procesu istraživanja su mnogi drugi lekovi kao što su klemastin, ozanimod, ofatumumab, opicinumab i mnogi drugi agensi.

Kada se govori o terapijskom algoritmu, lečenje se može sprovoditi kao indukciono ili eskalativno. Najčešće se govori o eskalacionoj terapiji, kada se lečenje započinje primenom lekova umerene efikasnosti kao što su INF-β, glatiramer acetat, teriflunomid i dimetil fumarat, koji nažalost nisu kod svih pacijenata dovoljno efikasni, ali treba uzeti u obzir i njihova ogromna prednost u odnosu na nove, efektivnije, lekove a to je veoma visok bezbednosni profil. S druge strane, danas se sve više razmatra odnos koristi i rizika kod primene indukcione terapije, koja podrazumeva što raniju primenu lekova visoke efikasnosti kako bi se na samom početku bolesti suprimirala inflamacija i patološki imunski odgovor. U većini centara se i dalje ipak primenjuje standardni protokol eskalacione terapije.

Konačno, takođe je podjednako važna i simptomatska terapija MS, koja podrazumeva farmakološko i nefarmakološko ublažavanje i eliminisanje različitih simptoma koji se često javljaju u okviru ove bolesti, a koji značajno utiču na svakodnevne aktivnosti i kvalitet života obolelih. Najčešći simptomi koji se tretiraju su spasticitet, zamor, tremor i ataksija, poremećaji funkcije sfinktera, seksualna disfunkcija, bol, kao i psihijatrijski komorbiditeti i kognitivni poremećaji. Posebno je značajan nefarmakološki pristup, a to se pre svega odnosi na neurorehabilitaciju (fizikalna terapija), kognitivnu rehabilitaciju, okupacionu terapiju, kao i psihološku podršku obolelima i njihovim porodicama.

S obzirom na brojne probleme sa kojima se oboleli od MS svakodnevno suočavaju, 2018. godine je grupa eksperata formirala koncept takozvanog “zdravog mozga” i zdravog načina života, koji ima za cilj usporavanje progresije bolesti, tako da se savetuje da su pacijenti fizički i mentalno aktivni, da se ne konzumiraju cigarete, da se primenjuje mediteranski način ishrane, da se čuvaju visoke spoljne temperature, stresa i infekcija, a posebno je značajna i potreba za lečenjem svih drugih zdravstvenih problema ukoliko ih pacijenti imaju.

Na kraju, možemo zaključiti da je sadašnjost MS veoma svetla i optimistična ukoliko uzmemo obzir da se tokom prethodnih decenija od pacijenata dijagnoza sakrivala i kodirala različitim imenima, kao i da nije postojala nijedna jedina terapijska mogućnost, danas govorimo o potpuno drugačijoj strani ovog oboljenja, jer je danas dostupan veliki spektar terapijskih mogućnosti, a svakako se najbolji efekat postiže primenom leka koji će neurolog i pacijent nakon detaljnog i razgovora, uz obostrano poverenje i razumevanje, zajedno izabrati.

Društvo MS Srbije ne preporučuju posebnu terapiju. To je odluka koju morate doneti u razgovoru sa svojim neurologom, koji će vam pružiti detaljne informacije o svim lekovima, njihovim očekivanim efektima i mogućim neželjenim dejstvima.

Psihosocijalna podrška

Osobe sa MS mogu se mogu bolje nositi sa svojom bolešću ukoliko imaju podršku okoline. Ukoliko postoji potreba da se, i pored toga, obrate stručnim licima, to svakako treba da urade i oni, ali i članovi njihovih porodica. Neuropsihološka rehabilitacija je važna, a često je potrebna i pomoć socijalnog radnika.

Detaljnjije vidi PSIHOSOCIJANO SAVETOVALIŠTE

Stvari koje treba zapamtiti:

MS je neizlečiva bolest centralnog nervnog sistema koja zahvata centralni nervni sistem, koja može imati vrlo varijabilni tok i prognozu. Lečenje MS sprovode neurolozi, često u saradnji sa fizijatrima, oftalmolozima, logopedima, ali i psihoterapeutima, porodičnim terapeutima i socijalnim radnicima. Terapija MS treba da bude individualna (prilagođena pojedinačnom bolesniku).